Značenje reči sakrament

Reč sakrament znači sveti znak. Govoriti o sakramentima znači govoriti o znakovima, još tačnije, o svetim znakovima. Osim toga, upotrebljava se i reč misterij, što možemo da prevedemo kao tajna ili otajstvo. Zato kažemo tajna vere. Ali sa rečju misterij želimo da kažemo da mi u tu tajnu sve više i sve dublje ulazimo, sve je više shvatamo. Zato kažemo otajstvo (od-tajivati = učiniti da nešto bude sve manje tajna).

Šta su sakramenti?

Sakramenti su vidljivi znakovi nevidljive Božje ljubavi i prisutnosti. Sakramenti su mesto, vreme, način na koji ovde i sada na najizvrsniji način doživljavamo susret s Isusom Hristom. Oni nas stavljaju na put spasenja. To su vidljivi znakovi nevidljivoga spasenjskog događanja.

Dakle, u sakramentima je nešto dostupno našem ljudskom iskustvu, to je ono vidljivo, a nešto je nadosećajno, tj. ono nevidljivo. A to nevidljivo je sam Bog i ono što Bog u nama čini.

Zašto je Isus ustanovio sakramente?

Možemo da se pitamo i ovako: zašto Boga susrećemo i doživljavamo na razini znakova, odnosno, zašto ga ne možemo neposredno doživeti? Iz dva razloga: jedan je razlog u Bogu, a drugi u nama ljudima:

• Moramo da budemo svesni da mi Boga ne možemo poznati svojim osećajima, čulima. Naša čula (vid, sluh, njuh, okus, opip) su samo za ovu materijalnu stvarnost, pomoću njih spoznajemo materijalni svet - ali i to samo površno: u spektru boja mi ne vidimo sve boje, naš sluh je ograničen, mi ne vidimo materijalni svet onakvim kakav je on u stvari - ne vidimo atome i molekule, radijaciju....ne možemo ih registrovati ni jednim čulom, itd.

• Prema tome, svojim čulima ne možemo do Boga, jer Bog je duhovno biće, dakle, sasvim različito od materije. Kao što sluhom ne možemo da doživimo lepotu boja ili pogledom lepotu muzike. Ali ako pogledom ne možemo doživeti lepotu muzike, to ne znači da muzika ne postoji! Mi smo i telesni, a ne samo duhovni, zato nam treba nešto vidljivo, nešto što naša čula mogu registrovati da bismo bili sigurni da je ta duhovna stvarnost (Bog) prisutna.

• Isto tako, u svojim međuljudskim odnosima i susretima mi se takođe služimo znakovima da izrazimo ono što u sebi osećamo. Npr. ljubav: kad nekoga volimo i ljubimo - tada mu ne možemo dati baš ljubav (!), jer ljubav je duhovna stvarnost, a ne materijalna. Zato se tada poslužimo nekim vidljivim znakom (npr. poljubac, dar ...) da izrazimo ono nevidljivo - ljubav. Mi to živimo svaki dan i nama je to sasvim normalno. Čak o tome niti ne razmišljamo. Mi ne možemo bez znakova. Kad bi znak izostao, tada bismo zaključili da te stvarnosti niti nema. Npr. kad nas neko ko nas inače svaki put pozdravi ne bi pozdravio, tada bismo neprevarljivo zaključili da nešto nije u redu. Iz toga vidimo da naša narav traži znakove, ne možemo se istinski susretati bez znakova. No isto je to tako i u stvarima vere - u našem susretu s Bogom, dakle, u sakramentima Boga susrećemo, doživljavamo, od njega primamo ljubav i snagu po znakovima koje nam je Hrist dao - po sakramentima.

Isus Hrist kao pra-sakrament

Za nas hrišćane Isus je temeljni sakrament, temeljni znak Božje prisutnosti među nama. Šta to znači? Ljudi su u Isusu svojim očima mogli videti i videli su samo čoveka Isusa. Oni nisu mogli da vide Boga. Mi već znamo odakle zaključujemo da je Isus Bog. Prema tome, svojom telesnošću Isus je znak Božje prisutnosti, on je sakrament Boga. Susresti Isusa znači susresti Boga samoga. Isus tačno tako i govori: "Ko je video mene, video je i Oca." (v. Jov 14, 9)  Isus je najjasniji znak prisutnoga Boga. Upravo nam je on pokazao koliko i kako nas Bog ljubi i koliko želi biti s nama i u nama.

Crkva je u svetu sakrament Isusa Hrista

Crkva je mesto Hristove prisutnosti. Znamo šta je Crkva. Tako Crkva u svetu postaje i jeste znak ili sakrament Isusa Hrista. Naime, Isus je uskrsnuo, ušao je u sasvim novi način postojanja (nedohvatljiv našim čulima, ali prisutan). Zato ako se susrećeš sa Crkvom znači da se susrećeš sa samim Hristom, sa samim Bogom. Zato kažemo da je Crkva organizam, ona je Telo Hristovo.

Sakramenti Crkve

Mi vernici susret sa Hristom doživljavamo i ostvarujemo osobito u nekim važnim trenutcima svoga života. Okupljamo se da zajednički slavimo obredne čine koji nam vidljivo označuju što nam Hristos Uskrsli snagom svoga Duha daruje za naše spasenje. Ti obredni čini - sastavljeni od znakova, gesta i reči - nazivaju se sakramenti Crkve.

Oni su za nas vernike događaji spasenja koji menjaju naš život.

Ovo su sakramenti Crkve:

1. krštenje
2. potvrda ili krizma, miropomazanje
3. evharistija ( misa, večera Gospodnja )
4. sakrament ispovedi  ( pokore, pomirenja )
5. bolesničko pomazanje
6. sveti red
7. ženidba

Prva su tri sakramenta temeljna. Zato ih nazivamo sakramentima hršćanske inicijacije. Ta su tri sakramenta za sve ljude, a ostali su sakramenti prigodni, zavise o situacijama u našem životu. Sakramenti prate naš život. U sakramentima Hrist dolazi čoveku i lično mu se daje u spasonosnom susretu koji odgovara svakoj prilici čovekova života. Čovek ulazi u život rađanjem: Hrist mu daje da se rodi na nov život po krštenju; punina novoga života daje se čoveku potvrdom - svetom krizmom.

Fizičkom je životu potrebna hrana: hrana novoga života jest proslavljeno telo Gospodovo koje postaje prisutno pod prilikama hleba i vina u evharistiji. Naravni je život tela ugrožen bolestima koje treba lečiti da ne bude ugrožen naš život. Ozdravljenje i jačanje novoga života ostvaruje se delotvorno sakramentima ispovedi i bolesničkog pomazanja. Kao što porodica i društvo osiguravaju naravni život svojih članova, tako i sveti red i ženidba zajamčuju društvene dimenzije novoga života.

Sakramenti, prema tome, nisu nešto odvojeno od našega naravnog života, nešto sasvim strano i nebulozno. Što budemo više razumeli svoj naravni život i što budemo pažljiviji i dublji u našim međuljudskim susretima, to ćemo lakše razumeti i normalnije doživljavati i sakramente!

Sakramenti i vera

Kako znamo da je u sakramentima prisutan Vaskrsli Hrist i njegovo otkupiteljsko delo? Znamo iz dva razloga: prvo, te svete znakove ustanovio je sam Hrist, i drugo, rekao je što se po njima događa. A to znači da smo tu oslonjeni isključivo na veru, na poverenje u Isusa.

Zato se sakramenti ne mogu dokazivati, oni se mogu samo verovati! Vera je ključ za razumevanje sakramenata. No, sada dobro pazimo: možemo li mi ljudi među sobom komunicirati ako nema vere ili poverenja? Što nam vredi ako nam neko kaže: volim te, a mi to ne verujemo?! Tu još jednom sasvim jasno vidimo da je život čoveka nezamisliv i nemoguć bez vere - poverenja!

Kako bismo se mi međusobno mogli istinski susresti - traži se poverenje. Isto je i u odnosu prema Bogu. Mi ne vidimo šta drugi misli, on nam zato daje znak (npr. reč) i mi, verujući mu, prihvaćamo taj znak, tu reč, i tako dolazimo do dubine i nutrine drugoga. Drukčije ne može da bude. Mi o tome inače ne razmišljamo. Mi to jednostavno svaki dan živimo. A shvatimo li to, tada ćemo razumeti kako je za čoveka logičnije i smislenije da veruje, nego da ne veruje. Neka nas zato govor o sakramentima još više i dublje uvede u otajstva vere i u veru samu!